Untitled Document

EMPIRE STATE OF MIND

TRIBUN (TRIBUNE)

BIDERMAJER

DRUKCIJI (DIFFERENT )

PORTRET

SIROCE (ORPHAN)

U VODI (IN THE WATER)

COVEK I MIS (MAN WITH THE MOUSE)

PUTNIK (TRAVALLER)

PTICA (THE BIRD)

DVA LIKA (TWO PERSONS)

NA PUTU ZA (ON THE WAY TO...)

DVE GLAVE (THE TWO HEADS)

KUPANJE (THE BATH)

ANGELS HART

CAROBNJAK (THE WIZARD

COVEK SA SESIROM ( MAN WITH THE HAT)

Tekst Nikole Kusovca u katalogu izlozbe u KCB 1999, (za vreme bombardovanja)

Iz klase vrsnog likovnog pedagoga Mirjane – Koke Mihac, inace slikara cije je delo prozeto duhom pikturalno zasicene I uvek na lirskim elementima utemeljene poetike, izaslo je mnogo slikara cija su dela lako nalazila put do srca I cesto, do dzepa ljubitelja umetnosti. Za njih je po pravilu, poziv slikara bio nesto prijatniji I jednostavniji nego za ostale pripadnike bratstva Svetog Luke. Medjutim, iz njene klase je izasao jedan ostrasceni poklonik slikarskog poziva, sada vec zreli tridesetogodisnjak Jovan Marinkovic. On je po zavrsenoj matematickoj gimnaziji u Krusevcu doneo neopozivu odluku: slikarstvo ili smrt! Zato se valjda, odmah po upisu obreo na drugoj godini Fakulteta Likovnih Umetnosti u Beogradu, gde je 1989 godine, diplomirao I dve godine potom zavrsio magistarske studije u klasi prof. Zorana Vukovica.
Nepokolebljivo odlucan da ne cini ustupke bilo kome ili bilo cemu , da nipokoju cenu ne pristine na kompromise, Jovan zasad podnosi bez roptanja uobicajenu nezainteresovanost sredine, kadkad arogantnu neobavestenost strucnjaka kao I sve druge pracke I zle strele slikarske sudbine.
Zato se u njegovoj umetnickoj biografiji ne navode dugi nizovi samostalnih izlozbi ili mnogobrojna ucesca na zajednickim likovnim smotrama, niti se isticu strucni tekstovi I kritike, dok o priznanjima I nagradama nema ni pomena.
U stvari, bilo bi cudno da nije tako, jer ono sto Jovan nudi kao slikar, pretstavlja gorak mentalni “zalogaj” koji nije lako kusati a jos manje “svariti”. Pre svega, pristup njegovoj slici zahteva naporno poniranje kroz slozene I tesko prozirne ikonografske slojeve. Njegova poruka je najcesce zapletena ispod sedam kora: oporog, surovog, sirovog, divljeg, brutalnog, ruznog I zlog. Njegove mutacije I njegovi mutanti su Ujedaci I Ubice, Starci I Kratkovidi, Idealisti I Zrtve, preteci kiklopi, krvolicni prozdrljivci sa Mopdernom frizurom ili Neman iz dubina a izrazajna sretstva kojima se koristi utemeljena sun na ekspresionisticki zestokom, do emotivnog usijanja dovedenom likovnom izrazu. Njegova pojednostavljena I do granice podnosljivog deformisana armatura crteza izvedena je iz poetike postmodernog naivizma I, a to je mnogo vaznije, iz nepokolebljive stvralacke vere utemeljene na najdubljim osecanjima. Posto je on slikar vise po nekom neobuzdanom unutrasnjem nagonu nego po profesiji, njega prirodno vise uzbudjuje traganje za licnim stavom I odnosom prema izazovima sredine nego sto ga obavezuju formalin zakoni vestine. A to je veoma vazno da se utvrdi do koje mere njegov likovni jezik odgovara njegovim stvaralackim pobudama, odnosno da li je za svoje usijane emocije uspeo da pronadje odgovarajuca formalna resenja?
Naravno, nije svaka slika Jovana Marinkovica jednako ubedljiva I upecatljiva, ali nje zato svaka od njih izvedena u jednom violentnom ekspresionistickom zamahu I zanosu. A, posto ekspresionizam po prirodi svojoj iskljucuje elemente mere I sklada, pretpostavljajuci im principe slobode I preterivanja, jasno je gde valja traziti I nalaziti razloge vidnih, skoro anarhicnih, crtackih I koloristickih protivurecnosti I sloboda, sto predstavljaju okosnicu vrednosti jovanovog slikarstva.s Ako se pri tome zna da njegov stvaralcki mehanizam pokrece eruptivna snaga jedne hipersenzibilne urbane licnosti koja nije spremna na ustupke I prilagodjavanja, onda postaje jasno zaso njegovo delo ima gorak ukus aktuelne umetnicke prakse tipicne za kraj jednog veka u kojem se estetika ruznog izjednacila sa estetikom lepog, a etika rdjavog sa etikom dobrog. Zato slikama Jovana Marinkovica koje svedoce o njegovoj I nasoj egzistencionalnoj uznemirenosti, upoitanosti I brizi, mogu da pristupoe samo odabrani, ostalima je pristup zabranjen, na nacin kako je neposvecenjima zabranjen ulazak u njegov atelje.

Beograd mart 1999, Nikola Kusovac

bradic u suluj-u

Jos fotografija, more photos

kusova

Jos fotografija, more photos

Bradic2

Jos fotografija, more photos

Vladeta jerotic saSnezanom i ivonom

Slike snažnijih prizora, uzbudljivije naracije i emocionalne surovosti kakve donosi Marinkovićevo slikarstvo, skoro da nisu viđene na našoj likovnoj sceni.
Rasterećena obaveze da odgovori potrebama aktuelnih stilskih klišea, estetičkim kategorijama (malograđanski) lepog i dopadljivog i nadasve hermetici društvene podobnosti, umetnost Jovana Marinkovića donosi stanja i prizore bića koja su zbog svoje slabosti, različitosti ili čak nakaznosti, neshvaćena, odbačena i na marginama života, ali koja istrajavaju u svojem postojanju, i kako sam autor dodaje isto kao što u tom postojanju, uprkos svemu, istrajava i samo moje slikarstvo.
Ja se ne bavim čudima. Samo je Bog u stanju da tvori čuda. Ja sliku radim dok se na njoj ne dogodi nešto neočekivano, a potpuno – prizor koji se ni kompoziciono ni idejno dalje ne dâ nastavljati. Događanje takvog prizora na slici, ja shvatam kao čudo. Zato su mi potrebni meseci, ponekad čak i godine da napravim sliku, ali do tog trenutka dok se na slici nije desilo neko čudo, makar u dva ili tri poteza vidljivo, ne prestajem da je radim.
Svesnim prihvatanjem procesa, da slikar ne izgrađuje sliku po već pretpostavljenom predlošku ili zamisli, već da slika vodi i zgrađuje umetnika, Marinković nam na autentičan način skreće pažnju na izvestan vid mentalne discipline u kojoj je istina jedino moguće ishodište stvaranja i u kojoj sama umetnost biva oslobođena potrebe da ulepšava stvarnost. Jer realno vidljivi svet ne identifikuje uvek i njegovu suštinu.
Najbolju ilustaciju pomenutog predstavlja slika „Empire State of Mind“ na kojoj uticanje, ulivanje boje, materije i energije tvori biće čiju, eksplicitno naznačenu, potvrdu identiteta posmatrač nije u stanju da zanemari. Božija stvorenja!
Ne pominjući slučajno ovo delo, koje tematski i naslovno određuje ovu izložbu, mora se napomenuti da u iščitavanju ostalih Marinkovićevih radova ne nailazimo ni na prepopoznatljivu a najmanje konvencionalnu simboliku koja bi nam pomogla u otkrivanju suštine. Najsirovija emocija kao suočavanje s činjenicom ili samom istinom o životu, zauzima mesto estetizaciji koja je po Marinkoviću obeležje malograđanskog ukusa moneovskog ulepšavanja stvarnosti.
Marinkovićeve slike, na čijim likovima vidimo osećaje teskobe, nelagodnosti ili uznemirenosti usled izvesnih opasnosti, ne svedoče fabulu pretpostavljenih ili zamišljenih događaja već daju ikonografske prizore žrtve čime se samoj umetnosti dodeljuje sposobnost da projektuje autentični model životnog morala.
Kada bi umetnost bila trpeza voleo bih da moja dela ne budu ni garnir ni kolač već krvava šnicla. Prezirem umetnike koji su garnir kuratorskim koncepcijama, ali i one koji zaslađuju svoja dela da bi ih prodavali.
Ova umetnost se bazira na krajnje intimističkom razmatranju života u težnji da se prevaziđu objektivni strahovi nastali shvatanjem da se svesna individualnost satire u svakodnevnim naletima demagogija kako bi se ličnost podvrgavala logici kolektivnog osećanja u kojem istina i iskustvo nemaju nikakav značaj.
Susret sa Marinkovićevim slikarstvom je kao prvi susret sa muzikom Milesa Davisa. Ako ne pristanete na početne tonove, propustili ste zauvek spoznaju jedinstvene i nedokučive genijalnosti jedne celine. A postoji jedan veliki ritam, kaže D. Kiš, jedan kontrapunkt, jedna harmonija koja nije upisana u udžbenike solfeđa. Zato treba uporno osluškivati i ne tražirti zakone. Treba se osloniti na sluh. I ne treba čekati mesečinu.
Milosav Miki Pješčić