Slikarstvo Jovana Marinkovića pripada krugu nadrealističkog štafelajnog  slikarstva  koje u Srbiji ima višedecenijski kontinuitet i svoje prepoznatljive - personalno različite, aktivne predstavnike.Njihovo zajedničko polje interesovanja i likovnog izražavanja kanalisano je sadržajima iz oblasti podsvesnog, fantazmagoričnog i iracionalnog. Zagonetni i neobični, ponekad bizarni , ponekad brutalni,ovi izlivi nadstvarnog, predstavljaju kompleksne produkte umetnikovog  unutrašnjeg života i tumačenja sveta u zavisnosti od njegove celovite ličnosti, karaktera, obrazovanja ali  i životnog   iskustva.
Slikarski vokabular nadrealističkog likovnog  saopštavanja podrazumeva figurativno izražavanje, koje može  pretrpeti i velike deformacije.Uz to,nameće se i jak kolorit sa dramatičnim medjusobnim sudarima boja, ali i čvrst crtež u definisanju figura koje u odredjenim relacijama  kao na pozornici, tvore specifičnu priču.Ova likovno-literarna slika čita se na različite načine.
Imaginarni pejsaž u koji slikar Jovan Marinković postavlja figure često je vrlo oskudan, plakatski dvodelan u kombinaciji  sirove plave i crne koje nagoveštavaju elementarnu predstavu spoja neba i zemlje .Njegove kompozicije su uglavnom centrične, ispunjene najčešće jednom dominantnom figurom uz eventualno prisustvo nekolicine manjih.Likovi, tj.lica glavnih aktera  njegovih slika su poput jednostavnih maski, iza kojih se naziru čudesni pogledi iz dubina lobanja.Ovi likovi su često modifikovani i deformisani poput nekih dobroćudnih mutanata koji se slabo snalaze u svojoj nezgrapnoj pojavnosti u okruženju zločestih čovečuljaka i sveprisutne  konstantne  kontrole neizbežnih pratećih pogleda. Elementi arhitekture se javljaju u naznakama, prateći poznatu formulu De Chiricovske artikulacije.Centralno vizuelno dešavanje na slici potencirano je jakim bojama.Slikar namerno insistira na utisku sirovog i primitivnog  u tretmanu boje i figura. Umetnik prosto  želi da  prepusti «zaboravu» akademsko formalno likovno obrazovanje, koje je pre stega nego prednost u izražavanju kreativnosti.
Činjenica je da je umetnik Jovan Marinković u permanentnom stanju povišene osetljivosti i nekoj vrsti groznice preispitivanja u odnosu na svoje stvaralaštvo.Jednom naslikanu sliku retko ostavlja na miru.One su stalno u žiži interesovanja  autora i u procesu permanentne transformacije.Umetnik ih  u kontiinuitetu « reciklira», nadgradjuje i dodaje nove slojeve, menjajući im prvobitni izgled.Ova promena odnosi se najčešće na samu materiju slike, dodavanjem novih piktoralnih slojeva, odredjene promene u tonalitetu kolorita, do potpuno novih situacija.
            Čudesno breme našeg podsvesnog najbolje se ispoljava u snovima.Ti kompliko- vani iskazi  naše suštine, ali i kolektivno nesvesnog, duboko su pohranjeni u najudalje- nijim delovima naših neurona.O toj suštini se ne pitamo često, osim ako nešto krene kako ne treba - naopako.Umetnik Jovan Marinković slikarstvom artikuliše ove sadržaje.
            Ključ za iščitavanje ovih prizora je dostupan svakom posmatraču, u zavisnosti od
njegove mašte, iskustva, intuicije ali i prijemčivosti za ovu vrstu slikarstva.
Slike Jovana Marinkovića su slojeviti lični i iskreni iskazi o njemu samom, urbanom okruženju, medjusobnim relacijama sa najdražim osobama i drugim ljudima.One su i opservacija odredjenih  predstavnika društva poput moćnih i militantnih pojedinaca, ali i običnih ljudi,gotovo sa margina, kojima, izgleda i sami u ovom posttranzicionom društvu pripadamo.

Ivona Rajačić-Barandovski,istoričarka umetnosti