|
Tekst Nikole Kusovca u katalogu izlozbe u KCB 1999, (za vreme bombardovanja)
Iz klase vrsnog likovnog pedagoga Mirjane – Koke Mihac, inace slikara cije je delo prozeto duhom pikturalno zasicene I uvek na lirskim elementima utemeljene poetike, izaslo je mnogo slikara cija su dela lako nalazila put do srca I cesto, do dzepa ljubitelja umetnosti. Za njih je po pravilu, poziv slikara bio nesto prijatniji I jednostavniji nego za ostale pripadnike bratstva Svetog Luke. Medjutim, iz njene klase je izasao jedan ostrasceni poklonik slikarskog poziva, sada vec zreli tridesetogodisnjak Jovan Marinkovic. On je po zavrsenoj matematickoj gimnaziji u Krusevcu doneo neopozivu odluku: slikarstvo ili smrt! Zato se valjda, odmah po upisu obreo na drugoj godini Fakulteta Likovnih Umetnosti u Beogradu, gde je 1989 godine, diplomirao I dve godine potom zavrsio magistarske studije u klasi prof. Zorana Vukovica.
Nepokolebljivo odlucan da ne cini ustupke bilo kome ili bilo cemu , da nipokoju cenu ne pristine na kompromise, Jovan zasad podnosi bez roptanja uobicajenu nezainteresovanost sredine, kadkad arogantnu neobavestenost strucnjaka kao I sve druge pracke I zle strele slikarske sudbine.
Zato se u njegovoj umetnickoj biografiji ne navode dugi nizovi samostalnih izlozbi ili mnogobrojna ucesca na zajednickim likovnim smotrama, niti se isticu strucni tekstovi I kritike, dok o priznanjima I nagradama nema ni pomena.
U stvari, bilo bi cudno da nije tako, jer ono sto Jovan nudi kao slikar, pretstavlja gorak mentalni “zalogaj” koji nije lako kusati a jos manje “svariti”. Pre svega, pristup njegovoj slici zahteva naporno poniranje kroz slozene I tesko prozirne ikonografske slojeve. Njegova poruka je najcesce zapletena ispod sedam kora: oporog, surovog, sirovog, divljeg, brutalnog, ruznog I zlog. Njegove mutacije I njegovi mutanti su Ujedaci I Ubice, Starci I Kratkovidi, Idealisti I Zrtve, preteci kiklopi, krvolicni prozdrljivci sa Mopdernom frizurom ili Neman iz dubina a izrazajna sretstva kojima se koristi utemeljena sun na ekspresionisticki zestokom, do emotivnog usijanja dovedenom likovnom izrazu. Njegova pojednostavljena I do granice podnosljivog deformisana armatura crteza izvedena je iz poetike postmodernog naivizma I, a to je mnogo vaznije, iz nepokolebljive stvralacke vere utemeljene na najdubljim osecanjima. Posto je on slikar vise po nekom neobuzdanom unutrasnjem nagonu nego po profesiji, njega prirodno vise uzbudjuje traganje za licnim stavom I odnosom prema izazovima sredine nego sto ga obavezuju formalin zakoni vestine. A to je veoma vazno da se utvrdi do koje mere njegov likovni jezik odgovara njegovim stvaralackim pobudama, odnosno da li je za svoje usijane emocije uspeo da pronadje odgovarajuca formalna resenja?
Naravno, nije svaka slika Jovana Marinkovica jednako ubedljiva I upecatljiva, ali nje zato svaka od njih izvedena u jednom violentnom ekspresionistickom zamahu I zanosu. A, posto ekspresionizam po prirodi svojoj iskljucuje elemente mere I sklada, pretpostavljajuci im principe slobode I preterivanja, jasno je gde valja traziti I nalaziti razloge vidnih, skoro anarhicnih, crtackih I koloristickih protivurecnosti I sloboda, sto predstavljaju okosnicu vrednosti jovanovog slikarstva.s Ako se pri tome zna da njegov stvaralcki mehanizam pokrece eruptivna snaga jedne hipersenzibilne urbane licnosti koja nije spremna na ustupke I prilagodjavanja, onda postaje jasno zaso njegovo delo ima gorak ukus aktuelne umetnicke prakse tipicne za kraj jednog veka u kojem se estetika ruznog izjednacila sa estetikom lepog, a etika rdjavog sa etikom dobrog. Zato slikama Jovana Marinkovica koje svedoce o njegovoj I nasoj egzistencionalnoj uznemirenosti, upoitanosti I brizi, mogu da pristupoe samo odabrani, ostalima je pristup zabranjen, na nacin kako je neposvecenjima zabranjen ulazak u njegov atelje.
Beograd mart 1999, Nikola Kusovac
|
